Данас „Минск 2“ по свему подсећа на Дејтонски споразум, којим је 1995. окончан рат у Босни и Херцеговини. Двадесет година касније у БиХ једна страна је за дословно примењивање Дејтонског споразума, док је друга за његову промену и говори о „духу Дејтонског споразума“, односно, одредбе из тог споразума тумачи на свој начин, другачије од друге стране.

Иако је од споразума Минска 2 прошло тек нешто више од четири месеца, испоставило се да већ постоје различита тумачења. На округлом столу, који је у четвртак организовао београдски Центар за истраживање миграција, могла су се чути становишта Москве и Кијева, додуше не званичних службеника Русије и Украјине, него двојице утицајних руководилаца института који се баве геополитиком.

Вадим Карасјов је директор Института за глобалну стратегију у Кијеву већ више од деценије, а био је и саветник неких украјинских влада.

Владимир Леонидович Жарихин је заменик директора Института Заједнице независних држава од 2000. године и директор је одељења за Украјину и Крим. „Политика“ је искористила боравак двојице експерата у Београду и разговарала с њима о  томе шта су проблеми а шта могућа решења у украјинској кризи.

--------------------------------------------------------------------------------------

ВАДИМ КАРАСЈОВ, директор Института за глобалну стратегију

Споразум је дефектан јер не може да се спроведе

Због чега не полажете много наде у споразум из Минска?

Требаће много више него што је записано у Минском споразуму. Суштина је у томе што он мора да буде реализован до 1. јануара 2016. године. А као што видимо, споразум неће бити извршен. То неће бити могуће због тога што главни проблем, да кажемо, дефект Минског споразума, представља чињеница да је Руска Федерација наступила као посредник а не као учесник сукоба у Донбасу.

Русија негира своје учешће у том сукобу.

Шта, зар очекујете да ће да призна? Фактички, тамо су и њени војници и војна техника. Да нема руске подршке и интервенције добровољаца, војних лица, Доњецка народна република (ДНР) и Луганска народна република (ЛНР) већ би биле поражене. Ја Русију разумем, она не сме да дозволи да дође до војног пораза ДНР и ЛНР. Морам да нагласим да у самом споразуму не постоји појам ДНР и ЛНР, али они, и Русија која стоји иза њих, фактички желе да остану унутар Украјине. Јасно је због чега: да би били платформа преко које би Русија могла да утиче на политику Украјине. Или да се искористи преседан постојања ДНР и ЛНР, тако да Украјина буде формирана по босанском сценарију, да се организује Дејтон 2.

Проблем је што Украјина и Русија већ различито тумаче споразум Минск 2.

Тачно. Став Украјине је следећи: прво мора да се демонтирају ДНР и ЛНР, онда се ту враћа украјинска власт, украјински закони, и могу да се одрже избори под контролом ОЕБС-а и других међународних организација. Онда ће Украјина успоставити контролу на граници са Руском Федерацијом, а то је 400 километара, кроз које сада улазе добровољци, војна лица, војна техника. Тада ћемо имати легитимне политичке представнике са којима можемо да разговарамо о статусу ДНР и ЛНР у оквиру Украјине. А став Русије је другачији: избори могу да се одрже, али то може да се уради у оквиру ДНР и ЛНР.

Зато мислите да је Минск 2 запао у ћорсокак?

То је ипак позитиван ћорсокак, јер он утерује рат у ћорсокак, али не отвара пут ка миру. То је пат-позиција. На основу њега ће свака страна одуговлачити са реализацијом, очекујући да неко у међувремену ослаби. Европа наставља санкције јер очекује да Русија ослаби под санкцијама. Русија мисли да ће Украјина економски страдати, а Украјина чека да се ДНР и ЛНР уруше, јер људи немају од чега да живе и већ су против локалних власти. Тако да ће кроз неко време бити јасно ко је ослабио и тај који буде ослабио, тај ће прихватити компромис. А компромис је уступак.

Да ли се онда испоставља да Украјини не одговара поштовање Минска 2 као решења?

Украјини не одговара реализација Минског споразума у интерпретацији Руске Федерације и ЛНР и ДНР. А њима не одговара интерпретација Украјине, Немачке, Г-7. Ту пише да прво Русија мора да изведе своја војна лица и технику, а онда почиње политичка реализација Минског споразума.

У расправи на округлом столу рекли сте да Украјину рат сваког дана кошта између пет и седам милиона долара. Одакле Украјини толики новац?

Украјина је велика земља, има 45 милиона људи, привреда је велика, ове године чак имамо и вишак у буџету. А добијамо и помоћ.

Зашто се плашите договора ЕУ и Русије?

Ми се плашимо да ће се они договорити и направити споразум иза леђа Украјине.

Значи да Украјина не сматра Немачку пријатељем?

Званично сматра, али се многи у Украјини сећају пакта Рибентроп–Молотов, и због тога се више уздамо у САД него у Европу. Тим пре што у Украјини знају да су Немачка и Француска на букурештанском самиту НАТО-а били против уласка Украјине и Грузије у НАТО. Чак су били и против давања статуса кандидата. Ми знамо да у Немачкој има јако много русофила и бојимо се да се Меркел и Путин не договоре. Због тога у САД видимо гаранта да иза наших леђа не дође до босанизације Украјине. Тај појам је у Украјини негативан. Говорим о моделу уређења БиХ

Значи да се ви уздате у одлучнију политику САД?

Политика САД такође има своје границе. Ми се надамо, пре свега, да ће се под притиском санкција, погоршати економска ситуација у Русији, па ће прихвати уступке. Јер дуготрајан сукоб економски није погодан ни за кога, ни за Русију, ни за остале. Надамо се да ће постати јасно да ДНР и ЛНР не могу економски да опстану самостално.

Да ли сматрате да је добар потез најављено слање америчког тешког наоружања и авиона?

То неће бити убојито оружје. Нисам тиме задовољан, јер мислим да је економски и политички притисак главни. Али појачање одбрамбене способности је потребно свакој земљи која је у рату. С друге стране, Америка за сада званично оружје не шаље Украјини. То оружје иде у балтичке земље чланице НАТО-а, јер се погоршавају односи између НАТО-а и Русије. На територији Украјине нема и, надам се, неће ни бити америчке технике.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Minsk-dva-u-Ukrajini-kao-Dejton-u-BiH.sr.html

Politika, Вадим Карасьов