Здраво свима. Зовем се Осман. Ја сам Кримски Татарин, држављанин Украјине. На Криму живим од 1990. године. У домовину сам се вратио са својих пет година из Узбекистана, куда су моје претке, као и читав кримскотатарски народ, депортовали 1944. године.
По образовању сам наставник математике и информатике. До 2014. радио сам као програмер, али због тешке политичке ситуације компанија је била принуђена да напусти Крим. Након тога сам зарађивао за живот захваљујући приватним часовима програмирања које сам организовао за децу. А моја драга супруга је одгајала наше двоје мале деце.
Као што је познато 2014. године ситуација на Криму се променила. Већина кримскотатарског народа није подржала инвазију Русије на полуострво. Нисам учествовао на референдуму 16. марта 2014. године, као ни на председничким изборима 2018, бојкотовао сам гласање за измене Устава 2020. године. Тако се цела нација нашла пред замахом политичких репресија због свог политичког положаја и сопствене визије о томе шта би требало да буде пут развоја у њиховој домовини. Русија је стекла статус агресора на међународној сцени, а кримскотатарски народ се показао као цивилизовани партнер.
Од 2016. године моја главна делатност постало је грађанско новинарство. Чињеница је да је професионално новинарство на Криму нестало као појава. Поједине редакције и новинари били су приморани да пређу на континентални део Украјине. Професионални новинари, који су остали на полуострву, једноставно су напустили професију јер нису могли да раде под притиском и цензуром. Преостали су само федерални провладини медији који раде као пропаганда и не дају објективну слику онога што се догађа.
Крим се фактички претворио у информацијски гето, где је рад професионалних медија веома сложен и опасан. Међутим, захтев за информацијама свакако постоји, а неко мора да говори о репресијама и прогонима. У таквим условима настало је грађанско новинарство. Људи који никада нису имали никакве везе са медијима узели су телефоне, таблете и почели да снимају и деле на интернету оно што се дешава на полуострву. Врло брзо они су постали практично једини извор истинитих информација са анектираног Крима.
Године 2017. успео сам да снимим на свом смартфону тренутак када су службеници ФСБ отели активисту Биљала Адилова. За само неколико дана десетине хиљада људи видело је на интернету видео ове отмице. Током снимања наредних рација у кући мојих сународника, задржан сам и ухапшен на пет дана. Таблет којим сам снимао ми је отет и послат на експертизу. Заједно са новинарима Тимуром Ибрагимовим и активистом за људска права Ризом Изетовим био сам принуђен да боравим у подруму зграде Центра за борбу против екстремизма.
У марту 2019. догодила су се најмасовнија хапшења активиста, активиста за људска права и новинара грађанског удружења „Кримска солидарност“. Приведено је 25 људи, укључујући и мене. Тада је мој син имао годину и по, а ћерка три и по године.
Када сам задржан, одведен сам у шуму, где су ме тукли док нисам изгубио свест.
Нама прети до 20 година затвора, а четворици и доживотни затвор. Наше притварање видимо као политички мотивисано. Противимо се оптужбама које су изречене на нашу адресу. Не признајемо кривицу, посебно терористима, и сматрамо то неприхватљивим.
Током читаве историје борбе за своја права, кримскотатарски народ није прибегавао насиљу. Доказ томе је историја националног покрета у местима изгнанства. На Криму није било терористичких напада или терориста већ 30 година. Ислам и тероризам немају ништа заједничко. Ислам је против тероризма.
Не гајим илузије. Схватам да се не може рачунати на правду на руским судовима. Питање нашег ослобађања лежи на политичкој равни.
Важно је да знате да ћемо се и даље ненасилно борити за своја права. Ми нисмо терористи.
Важно је да знате за оне који настављају да воде активну делатност на Криму. Треба им ваша подршка.
Верујем да ћемо уз вашу помоћ успети да зауставимо репресије на Криму и ослободимо све затворенике Кремља.
Борим се за просперитет нашег друштва, за правду.
Сањам да се вратим својој породици, загрлим најближе и пријатеље.
Сањам о слободном Криму, о завршетку репресија, тренутку када ћемо заједно моћи да променимо нашу заједничку будућност на боље.
С поштовањем,
грађански новинар, затвореник савести
Осман Арифмететов