Велико веће Европског суда за људска права у Стразбуру донело је 14. јануара 2021. одлуку о прихватљивости међудржавног случаја по тужби Украјине против Руске Федерације, која се односи на Крим. Одлука је објављена на: https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-207622%22]}
Случај се односи на кршење људских права на територији Аутономне Републике Крим и града Севастопоља, које је учинила РФ почев од 27. фебруара 2014. године (заузимање зграде Врховне раде Аутономне Републике Крим), када је Русија успоставила ефикасну контролу над полуострвом.
Одлука ЕСЉП има два важна аспекта.
Као прво, суд је претходно (prima facie) признао да је Русија успоставила ефикасну контролу над полуострвом од 27. фебруара 2014. године (а не, како РФ тврди, од 18. марта 2014. када је потписан такозвани споразум о приступању Крима Руској Федерацији).
Суд објашњава ову одлуку аргументима као што су: удвостручење војног присуства РФ на Криму у периоду од краја јануара до средине марта 2014; елитни статус распоређених снага, које су надмашиле украјинске оружане снаге на Криму; чињеница да Руска Федерација није имала другог разлога да распореди ове снаге осим да успостави контролу над територијом; изјаве руских званичника, укључујући председника Путина, које су дале разлоге да се „сматра да је Русија разоружала јединице украјинске војске и органе за спровођење реда и мира“ и да је „руска војска заиста подржала кримске снаге самоодбране“.
Дакле ЕСЉП је утврдио постојање ефикасне контроле РФ над територијом Крима уз помоћ руских оружаних снага. Таква одлука може се посредно сматрати признањем стварне окупације Кримског полуострва услед агресивних акција РФ.
Као друго, ЕСЉП је претходно признао постојање систематског кршења људских права од стране РФ на привремено окупираном Криму, почев од 27. фебруара 2014. године, у вези са скоро свим тачкама (14 од 17) оптужбе Украјине (Суд неће разматрати оптужбе на адресу РФ, када се ради о кршењима људских права као што су убиства украјинских војника, национализација приватне имовине украјинске војске, притварање страних новинара, пошто суд није видео системску природу ових кршења).
Уместо тога, предмет разматрања биће чињенице присилних нестанака и недостатка истрага истих, случајеви хапшења и злостављања, упади у приватне домове, притисци на верске организације, медије и мирне протесте, експропријација приватне имовине (осим имовине украјинских војника), притисци на украјински језик и дискриминација Кримских Татара. Суд је такође признао присуство и размотрио кршења у вези са истискивањем украјинског закона и правосуђа са окупираног полуострва од стране Русије, немогућношћу становника Крима да одбију руско држављанство и ограничењима слободе кретања са и на територију Кримског полуострва.
Оба става ЕСЉП (о датуму почетка ефикасне контроле и о постојању систематских кршења) су прелиминарна. Стога ће у фази мериторног разматрања случаја украјинска страна изнети доказе како би ови ставови суда били потврђени у коначној одлуци по овом предмету. У том случају, одлука суда биће суштински елемент међународно-правног признања РФ као државе агресора, довођења РФ пред лице правде, као и основа за даље акције враћања Крима.
Значај одлуке суда:
одлука Европског суда за људска права (чак и prima facie) да је Русија извршила ефикасну контролу над Кримом од 27. фебруара 2014. разбија мит који је Русија тако строго одржавала о „мирном и легитимном приступању“ Крима;
ова одлука је снажан правни аргумент, који доказује чињеницу ничим изазване војне агресије Русије на територију Крима, која је на крају довела до губитка украјинске контроле над овом територијом;
Суд је утврдио да је Русија почела да повећава број и снагу свог војног присуства на Криму од јануара 2014. године, знатно пре такозваног „референдума“ у марту 2014;
Суд је нагласио чињеницу да Русија није имала стварног разлога да распореди своје снаге на Криму, осим да стикне контролу над територијом;
Суд је пронашао довољно доказа о великом броју кршења људских права од стране Русије на Криму: