20. фебруара 2014. године Руска Федерација је почела оружану агресију против суверене државе Украјине.

Три године је прошло од тог наглог напада од стране државе-комшије која је узела на себе обавезу да поштује суверенитет и независност Украјине и, према меморандуму из Будимпеште 1994. Године, била је један од гаранта безбедности и територијалне целовитости Украјине.

Мада је Револуција достојанства јасно потврдила жељу украјинског народа да граде европску, демократску и развијену Украјину, Кремљ је покушао да одузме украјинцима право да самостално граде своју будућност. Руска Федерација је почела испланирану војну операцију која је довела до привременог окупирања Аутономне републике Крим и града Севастопоља, као и до крвопролића на Донбасу.

Својим акцијама Русија је угрозила основне вредности цивилизованог друштва, покушала је да врати геополитичке конструкције прошлости где су доминантни били право снаге и подела на зоне утицаја.

Ужасни подаци прате овај безпринципан рат Кремља против Украјинског народа: 9800 људи је погинуло, 23000 је рањено, око 1 милион и 800 хиљада су постале избеглице. Држава-агресор је окупирала 7,2% територије Украјине на којој сад у сталном терору живе милиони грађана Украјине. Украјина не контролише око 409,7 км зоне државне границе са Русијом, и Русија то користи да пи стално слала у Украјину наоружање и војску.

На окупираном Криму који је затворен за међународне посматраче, систематски се крше основна људска права, страдају пре свега украјински и кримско-татарски народ. Неосновано се задржавају или се бацају у затвор држављани Украјине, пропадају су волонтери и активисте. Представнички орган кримских татара – Меџлис – је забрањен.

Русија наставља да увеличава конфликт на Донбасу, шаље на неконтролисану од стране владе Украјине територију регуларну руску војску, пружа савремено наоружање терористима.

Одбијање Русије да испуњава Минске договоре уништава све напоре Украјине и међународне заједнице да се доведе до деескалације и стабилизације у региону. Руска пропаганда не зна границе. Људски живот за овог агресора ни значи ништа. Осим Украјине, руске структуре су више пута биле примећене и у мешању у унутрашња питања других суверених држава. Агресивна политика Руске Федерације представља претњу читавом светском поретку.

Украјина је захвална свим партнерима на подршци и јединству. Са усвојењем Резолуције Генералне скупштине ОУН „Територијална целовитост Украјине“ и „Ситуација са људским правима у Криму и граду Севастопољ (Украјина)“ свет је јасно рекао „не“ кршењу територијалне целовитости и суверенитета независне државе, осудио је окупанта и потврдио је своју оданост поштовању људских права. Увођењем санкција државе света су наступили као једини фронт против државе-агресора и против таквог кршења међународног права.

Достојна реакција међународне заједнице јесте сачување солидарности са Украјином у борби против руске агресије путем јачања политичког, дипломатског и економског притиска на државу агресора. Русија мора да у целокупности испуни Минске уговоре, да одмах прекине кршење људских права и основних слобода на привремено окупираним територијама, ослободи све украјинске заробљенике и политичке затворенике, прекине окупирање Кримског полуострва. Само враћање Русије у оквире међународног права даће могућност да се врате мир и стабилност на Европском континенту.