Трајао је рат неколико дугих година, година, које су биле најдуже у животу тих људи који су успели да преживе ужасе једног од највећих зла на овој планети. Али многи то нису ни успели. Није им било суђено да преживе тај моменат, ту секунду, пошто је била само секунда у многовековној историји човечанства. Јел смо заборавили на то?

Сваки пут на овај дан сећамо се… Сећамо се оних ко није се вратио с рата. Оних, који су својом крвију донели победу. Оних који су примили на себе први ударац рата и оних, чији су животи били уништени. Оних људи који много личе на нас. Имали су исте жеље и исту љубав према животу. Били су то људи са породицом, са децом и чак и са унучад. И, можда, и они су хтели да живе у миру и добробиту…

Чудна је ствар сећање. Понекад нас изневери. А после опет 22. јун 1941. године, 4:00 ујутру, секунда ... и ...

Нико није заборављен! Ништа није заборављено! Тако ми кажемо нашој деци. Тако то преносимо следећим генерацијама. Утврдили смо овај датум у нашим срцима. Постоје она у националним календарима. Према подацима пројекта DilovaMova: Украјина обележава овај датум од 17. новембра 2000. године као «Дан сећања на жртве Рата у Украјини»; Русија – од 8. јуна 1996. године као "Дан сећања"; Белорусија - као «Дан народног сећања на жртве великог Отаџбинског рата». Сећамо се. Тугујемо. Али, да ли постоје нада да избегнемо понављање овог ужаса и насиља према нашој деци?

Постоје. Заборавивши на љутњу и мржњу, почели смо да опраштамо. Увек смо умели да опраштамо. Да опраштамо и да се не љутимо на човечанство због тога што је уопште допустило такав догађај. Научили смо се да волимо. Да волимо оних који су нама драги, који су уз нас. Да волимо живот, а не смрт, мржњу и агресију. И зато смо ми победили тада. И зато побеђујемо данас. И не дај Боже нама да заборавимо на то!