Прва учитељица будуће списатељице је била њена мајка која је знала неколико језика, разумела се у музици и волела украјинске песме.

Када је имала шест година, отац Марије Олександровне умире. Након тога, мајка се удаје по други пут, али брак је био несрећан: очух је злостављао како кметове тако и властиту породицу. Једном, бесни сељани, уморни од окрутности покушали да закољу вилама омраженог феодала. Након тога он је прокартао имање Виденских и напустио је породицу.

Са 12 година, мајка је дала Марију у приватни интернат у Харкову, где се она школовала мање од три године.

На формирање ставова списатељице је утицало дуже пребивање у интелектуалним породицама рођака, укључујући и њену тетку, К.П.Мардовине у Орлу. У салону код тетке су се сретали познати писци и фолклориста: Микала Лесков, Петро Киријевскиј. Тамо је Марија Вилинска упознала свог будућег мужа, украјинског фолклористу и етнографа Опанаса Маркевича, који је био у прогонству у Орлу због учешћа у активностима Чирило-Методијског друштва.

После венчања, млади су отишли у Украјину. Током година 1851-1858 су живели у Чернигову, Кијеву, Немирову (Винницка регија), али нису нигде дуго остајали: због сиромаштва О.Маркевич је био принуђен да често мења посао и место становања. Током тог времена, Марија Олександривна је темељно проучавала живот, културу, језик украјинског народа. У Винницкој регији пар је живео скоро три године, док Опанас Маркевич радио као наставник у гимназији. У то време будућа списатељица је често путовала селима и прикупљала фолклор. Ту је написала своје прве две приче на украјинском, које 1857 године шаље П.Кулишу у Петербург за штампање у "Билешкама о Јужној Русији." Кулишу су се много допале приче младе списатељице, и оне почињу да се издају.

1859 године Марко Вовчок се тешко разболела и са својим сином Богданом је отпутовала у Немачку на лечење, а затим у Велику Британију, Швајцарску, Италију и Француску. За време боравка у иностранству списатељица се упознаје са Д.Менделејевим, О.Бородиним, И.Сеченовим.

Током година 1860-1866 Марко Вовчок је живела у Паризу. Њен живот је био тежак, јер накнада за штампу радова у часописима била је једва довољна да изнајми малу собицу у предграђу. Да би некако побољшала своју финансијску ситуацију, списатељица почиње да објављује у неким француским часописима неке од "Народних прича", преведене на француски. Приче су се допале француским читалацима. Бајка Марка Вовчка "Марусја" је била објављивана у Француској 20 пута.

По повратку из иностранства, Марија Олександривна се врача у Петербург, где живи наредних 10 година. Она се сближава са издавачима “Отађбинских записа” М.Некрасовим, М.Салтиковим-Шедриним, Г.Јелисејевим, и води у том часопису одељак светске литературе где објављује своје оригиналне радове и преводе. Тај период живота Вовчка је био изузетно плодоносан. Писала је романе на руском језику "Жива душа", "Белешке службеника", "У дивљини", такође и приче "Топло гњездо", "Сеоска идилија" (објављене у "Отађбинским записима"). Марко Вовчок је такође била и талентован преводилац. У периоду од 1868 до 1878 година, она је превела на руски језик многа дела из француске, енглеске, немачке, пољске књижевности, укључујући и петнаест романа Жила Верна, радови Алфреда Брема, Чарлса Дарвина. У прилог томе је била и критичар (циклус "Мрачне слике"), уредник часописа у Санкт Петербургу "Преводи најбољих иностраних писаца" (за учешће у часопису је привукла многе жене преводиоце).

Због прича "Кармељук" и "Два сина" Марко Вовчок је прогоњена од стране царске цензуре. То је био тежак ударац за списатељицу, и зато одлази из Санкт Петербурга заувек.

Након неког времена после смрти Опанаса Маркевича списатељица се удаје по други пут. Михајло Лобач-Жученко, други муж списатељице, често је премештен због службе, па су морали да се много селе. То негативно утиче на здравље Марије Олександровне, њено стање се побољшало само у Богуславској регији (где је породица живела седам година), због лековитог шумског ваздуха. Списатељица се поново врача књижевном раду.

У августу 1907 године у кабардинском градићу Наљчик Марко Вовчок умире.

Књижевно наслеђе списатељице је врло богато. Оно има три збиркe кратких прича на украјинском и руском језику - “Народне приче” (1857, 1862), "Приче из националне руске свакодневнице" (1859), више од десет романа, неколико приповедака. У први свезак "Народних прича", које списатељица започиње да пише 1856 у Немирову а завршава тек следеће године у Санкт Петербургу, улази једанаест прича, које су оставиле велики утисак на јавно књижевно мњење. Највиши уметнички ниво Марко Вовчок је постигла у лику женског кмета са трагичном судбином. Ова слика је основа већине радова списатељице, посебно у причи "Козачка", "Љена", "Одарка", "Играчкица" и причи "Институтка".

Захваљујучи књижевној активности Марка Вовчка знатно је била повећана међународна улога украјинске књижевности 40-60 година XIX векa.